Puno gledalište stadiona „Karađorđe“ na 60-tom Balkanskom šampionatu 2005
Pre više od 140 godina, tačnije 21. avgusta 1855. godine u listu „Srpski dnevnik“ upućen je poziv građanima Novog Sada sledeće sadržine:
„Danas u nedelju, velika svetkovina u bašti građanskog Strelišta, sa dve pozorišne predstave i igrankom, u okladu trčanjem, bacanjem kocke sa šest besplatnih dobitaka, sa blistajućim osvetljenjem, sa vatrenim stubovima-koji je od danas neviđeno bilo!“
Bila je to jedna od prvih beleški sa elementima atletskog takmičenja. Među đacima novosadske gimnazije pojaviće se sportisti, među kojima je krajem 19. veka svakako najzanimljiviji Momčilo Tapavica. Ovaj as, kasnije šampion u atletici, gimnastici, rvanju i dizanju tegova, biće i učesnik na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. u Atini. Momčilo Tapavica rođen je u selu Nadalj, školovao se u novosadskoj gimnaziji, a kasnije na Univerzitetu u Budimpešti. Posle Olimpijskih igara u Atini i povratka u Novi Sad, Tapavica će i dalje ostati jedan od protagonista vežbanja i sporta.
Do Prvog svetskog rata, osim izvesnih aktivnosti koje organizuje Novosadski atletski klub, u Novom Sadu nije bilo nekih značajnih događaja. Posle Prvog svetskog rata, već 1919. u gradovima Vojvodine dolazi do obnove i osnivanja sportskih organizacija. U nizu osnovanih klubova, aprila 1921. godine konačno je osnovan i naš klub, koji je učestvovao u osnivanju Atletskog saveza Vojvodine i Atletskog saveza Jugoslavije.
Značajan datum za novosadsku atletiku je svakako 28. jun 1924. godine, kada su novosadski klubovi „Juda Makabi“ i „Vojvodina“ javno otvorili igralište „Karađorđe“ na mestu gde se i danas nalazi stadion „Karađorđe“. Uz fudbalski teren, igralište je imalo i zemljanu atletsku stazu.
Te iste godine održano je i propagandno štafetno trčanje kroz Novi Sad. Bile su to prve ulične trke u našem gradu.
Na takmičenju 5. maja 1936. u Pančevu istakao se Nikola Vučević, takmičar u bacanju kugle, diska i skoku uvis. Pobedio je u sve tri discipline, ali je od posebnog značaja bio njegov rezultat u skoku od 183 cm. (Taj rezultat bio je za dva santimetra slabiji od postojećeg državnog rekorda.)
Od 1936. do 1941. godine u Novom Sadu se pojavljuju daroviti omladinci među kojima će Drago Dimitrijević, Dragoljub Marković, Petar Vuković, Miodrag Živković i Bogdan Garabantin tada biti među najboljima u svojim disciplinama u Jugoslaviji.
Pre 63 godine u Novom Sadu je pored Dunava otvoren Đački stadion sa atletskom stazom. Inženjer Milutin Tatić, projektant i graditelj, o ovome događaju govori:
„...Bio sam ponosan što su meni poverili zadatak da projektujem igralište za đake-sportiste. U to vreme u gradu sam radio na projektima gradskih komunalija. Ipak shvatio sam da treba graditi sportski centar koji tada nije postojao na Balkanu, a možda ni u Evropi, prionuo sam na posao i uneo celog sebe. Naravno, da tada u gradskoj upravi nisu sedeli pravi ljudi, teško da bi ičega bilo...“
Kad je stadion završen i otvoren 1938. godine, rađali su se novi asovi i novosadska atletika je strahovito brzo napredovala.
Nakon Drugog svetskog rada atletika se u Novom Sadu obnavlja, a za prvog trenera imenovan je Đorđe Kolarski.
Prelomni trenutak u razvoju atletskog sporta Novog Sada bilo je osnivanje Srednje fiskulturne škole krajem 1945. i početkom 1946. godine. Prve titule državnih prvaka u istoriji novosadske atletike u omladinskoj konkurenciji 1948. godine osvajaju Veljko Manojlović, Darko Krnjajić, Miodrag Lazarević i štafeta 4x100 metara u sastavu: Veljko Manojlović, Vojislav Marić, Miloš Radišin i Jovan Slepčev. Kasnije će se na sceni pojaviti atletski asovi i reprezentativci: Aleksandar Benjak, Tomislav Unger, Miloje Grujić i drugi. Zatim dolazi do krize i pada jer najbolji članovi odlaze iz kluba zbog studija u Beogradu, a i Srednja fiskulturna škola seli se iz Novog Sada u Zemun.
Tako je to bilo 1950. godine ali ubrzo ponovo dolazi do konsolidacije i uspona u periodu od 1952. do 1955. godine. Od posebnog značaja bila je 1953. godina, kada su organizovane 32 atletske priredbe. Bivši juniori su već stasali: Aleksandar Benjak, Miloje Grujić i Tomislav Unger, sa Gavrom Popovim, koji se vratio iz Crvene zvezde, činili su udarnu snagu novosadske i vojvođanske atletike.
Najistaknutija atletičarka toga vremena je bila Julija Matej, učesnica Olimpijskih igara u Londonu 1948. i prvenstva Evrope u Briselu 1950. gde se probila u finale najboljih bacačica diska Evrope i osvojila 5. mesto sa 40,48 metara.
Postoje mnogi podaci o atletici i njenoj tradiciji u Novom Sadu. Milan Vranić spada u onu grupu entuzijasta koji zaslužuju da budu pomenuti u ovom kontekstu jer je doprineo da atletika u Novom Sadu, ali ne samo u ovom gradu, dostigne nebeske visine. On je kraljici sportova dao svoje najbolje godine života. Bio je predsednik Atletskog saveza Vojvodine i Jugoslavije i dugogodišnji savezni kapiten naše ženske reprezentacije. Pred kraj radne karijere postao je upravnik Muzeja Novog Sada i pripada mu veliki deo zasluga što je u ovoj kulturnoj ustanovi otvoren i Sportski deo. Bio je autor i urednik mnogih publikacija.
Pojedinačno prvenstvo Jugoslavije, održano u Novom Sadu1954. godine, ostalo je u divnom sećanju po dobroj organizaciji ali i po ostvarenim rezultatima. Ovaj šampionat bio je izborno takmičenje za odlazak na prvenstvo Evrope koje se te godine održavalo u Bernu, a na kome su iz Vojvodine učestvovali Julija Matej, Aleksandar Benjak i Miloje Grujić.
U periodu od 1945. do 1954. godine atletičari i atletičarke AK „Vojvodina“ bili su 56 puta prvaci Jugoslavije, 62 puta prvaci Srbije i 244 šampioni Vojvodine.
Posle jubilarne 1955.godine dolazi do organizacionih promena. Dugogodišnji trener Milan Vranić predaje stručno-tehnički rad mlađim trenerima Jovanu Dragosavcu i Dušanu Andrinu. Valja istaći da je Jovan Dragosavac postao atletski trener kluba „Vojvodina“ sa nepunih 20 godina. Dragosavac pronalazi Olgu Gere, koja na prvenstvu Evrope u Stokholmu 1958. osvaja 8. mesto u skoku uvis, sa rezultatom od 161 cm. To je najava njenog daljeg uspona i priprema za Olimpijske igre 1960. u Rimu i prvenstvo Evrope 1962. u Beogradu. Na prvenstvu Evrope 1962. u Beogradu Olga Gere je u borbi sa tadašnjom svetskom rekorderkom Jolandom Balaš osvojila 2. mesto u skoku uvis sa novim jugoslovenskim rekordom od 176 cm. Do današnjih dana ovaj domet nije postigao nijedan atletičar ili atletičarka sa područja Vojvodine.
U Tokio na 18. Olimpijske igre 1964. godine odlaze Olga Gere i Gizela Farkaš. Gizela Farkaš je tri puta popravljala državni rekord na 400 metara (55,7-55,3-55,1) i dva puta na 800 metara (2:09,7 i 2:06,4). Bila je balkanska prvakinja na 400 metara u Bukureštu i prvakinja Jugoslavije na 400 i 800 metara. Titule prvaka države u skoku uvis osvojili su Olga Gere i Đorđe Majtan.
Pored već pomenutih asova Dragosavac je trenirao i plejadu reprezentativaca i rekordera Jugoslavije: Aleksandra Benjaka, njegovog sina Fedora, Gavru Popova, Miloja Grujića, Katicu Koska, Maricu Drakulić, Šteficu Krauthaker, Pavla Maleševa, Želimira Šarčevića, Ivku Šarac, Ljudevita Silađija, Tomislava Plačkića i Milana Šašića. Još i danas aktuelni rekorder Jugoslavije na 4x100m i prvak Balkana iz 1981. godine, Nenad Milinkov, je takođe učenik istog trenera.
Osamdesetih godina na atletsku scenu Vojvodine u ulozi trenera stupa Ferenc Kamasi. U trenerskom radu Kamasi se posvećuje skakačkim disciplinama. U to vreme AK „Vojvodina“ strpljivo okuplja najmlađe i vrši selekciju najdarovitijih. Iz atletskog gnezda porodice Malešev sportskim putevima kreću ćerka Tamara i sin Petar, koji dosežu visoke domete. U skoku uvis, Tamara osvajanja drugo mesta na juniorskom prvenstvu Evrope 1983. u Švehatu sa 188 cm, a njen brat Petar Malešev uzdiže se i na vrhunsku scenu stiže 1991. u Solunu, gde osvaja bronzanu medalju na juniorskom prvenstvu Evrope sa preskočenih 2,25 cm. Nakon toga odlazi na studije u USA, na Linkoln univerzitet u Nebrasci, gde dostiže jedan od najvećih uspeha atletičara sa ovih prostora. Naime 1996. godine postaje sveamerički prvak. Karijeru završava u Americi, sa dostignutih 2,28 cm.
Pored sestre i brata Malešev, Kamasi u svom jatu letača uzgaja i Stevana Zorića. Na juniorskom prvenstvu Evrope 1989. u Varaždinu Stevan Zorić osvaja srebrnu medalju sa sjajnih 2,22 cm, a pre toga pomera i juniorski rekord Jugoslavije. U rivalstvu sa Dragutinom Topićem Stevan Zorić stiže i na svetsku scenu. Na svetskom juniorskom prvenstvu u Plovdivu 1990. sa 2,26 osvaja treće mesto i bronzanu medalju. Ovaj sjajni skakač ostvaruje svoje rekordne skokove na svetskom prvenstvu u dvorani 1991. u Sevilji, gde sa 2,31 cm . zauzima 5. mesto. Dve godine kasnije na Univerzijadi u Bafalu (SAD) sa 2,30 cm. osvaja srebrnu medalju. Karijeru dugu više od decenije kruniše u radu sa trenerom Goranom Obradovićem osvajajući zlato na Mediteranskim igrama 1997. u svom trećem učešću na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000.godine. Do jugoslovenskog vrha stiže i Feđa Kamasi, koji u skoku motkom sa preskočenih 502 cm postaje juniorski rekorder Jugoslavije i omladiski reprezentativac na svetskom šampionatu 1994. u Lisabonu. Tokom svoje karijere ostvaruje 9 titula seniorskog državnog prvaka, kao i seniorski rekord u dvorani u sedmoboju. Trenutno je angažovan kao trener mlađih kategorija.
Posle svih ovih uspeha Ferenc Kamasi (1995.-1997.) postaje savezni kapiten, nastavljajući tradiciju njegovih prethodnika iz vojvođanske sredine, Milana Vranića i Stevana Lenerta.
U poslednje dve decenije drugog milenijuma članovi državne reprezentacije bili su i mnogi učenici trenera Radovana Silaškog: Tomislav Ašković, Savo Alempić, Anton Gluhak, Milan Šolaja, Gajić Snežana...
Mr. Mirko Zeljković sa bezmalo pedeset godina aktivnosti u atletskom sportu, prvo u ulozi sportiste a kasnije i trenera, ostavlja neizbrisive tragove u istoriji atletike Vojvodine. Svoje prve uspehe postiže kao u juniorski reprezentativac Jugoslavije u sprinterskim disciplinama, a kasnije kao trener u Zrenjaninu. Još uvek se sećamo imena Verice Amrozi, Ljiljane Lazić i drugih njegovih učenica. Svoju karijeru nastavlja u Novom Sadu, gde učestvuje u sportskom razvoju novosadskih sportista članova reprezentacija Jugoslavije, Golijaninove, Zgurićeve, Gajićeve, Srđanova, Gluhaka. Šolaje , Radakovićeve, Sonje i Dunje Etinske i drugih.
Nedeljko Đorđić će ostati zapamćen po dometima svoga pulena Janka Benše, koji nastavlja i okončava karijeru u Americi, gde „jede“ gorku koru hleba atletičara profesionalnog trkača kroseva, uličnih trka i maratona.
U plejadi uspešnih trenera AK „Vojvodina“ krajem prošlog veka, pojavljuju se Anton Gluhak sa dometima Ljubice Ćirić, Jelene Jotanović i svoga sina Borisa. Želimir Šarčević svoje tragove u atletskoj istoriji pored ličnih sportskih dometa ostavlja i u pedagoškom radu sa Draganom Golik i svojim sinom Igorom, stvarajući nove atletičare i atletičarke rekordere u skoku motkom.
Među trenerima koji su svojim rezultatima obeležili poslednje godine prošloga i prve godine XXI veka ističu se Goran Obradović i mr. Milan Šolaja. Prvi gradi karijeru dometima Stevana Zorića, Marka Milinkova, Đorđa Niketića, a dokazuje se i kao trener stvaralac dometima Bojana Jovanovića i Mihaila Dudaša. Drugi, izvanrednim rezultatima Siniše Peše, Marijane Buljovčić, Mirjane Lisice, a u protekloj i ovoj godini novom nadom na disciplini visokih prepona, juniorom Srđanom Bajićem.
Konačno, na osamdesetogodišnjicu izgradnje fudbalskog i atletskog stadiona „Karađorđe“ koji je izgrađen juna 1924. godine, atletičari i atletičarke Novog Sada dobijaju moderna atletska borilišta na istom objektu. Juna meseca 2004. godine, po prvi puta nakon 1968. godine, u Novom Sadu se na novom objektu održava veliko međunarodno takmičenje. KUP Evrope grupa „B“ je veoma dobro organizovan od strane sportskih radnika Novog Sada i vrednih poslenika Kluba. Veliki zamah klub je dobio imenovanjem našeg trostrukog olimpijca Stevana Zorića (skok uvis: Barselona 1992. - Atlanta 1996. - Sidnej 2000.) na mesto sportskog direktora. Stevan je pokrenuo sve sportske i političke strukture, koje su svaka za sebe dale nemerljiv udeo u izgradnji atletskog objekta u Novom Sadu. Suočavajući se sa opasnošću da nekoga ne pomenemo, ipak ističemo nekolicinu najzaslužnijih za izgradnju objekta u Novom Sadu: Stevan Zorić, Nebojša Vujkov, Branislav Pomoriški, ing. Đorđe Majtan, ing. Goran Vukobratović, Snežana Lakičević-Stojačić, Bojan Pajtić...
Novi Sad postaje uistinu vodeći centar atletike u Srbiji. Postaje poprište najznačajnijih takmičenja na ovim prostorima. Državna prvenstva u svim uzrasnim kategorijama, prvenstva u višebojima i KUP takmičenja se kontinuirano odvijaju u Novom Sadu od juna 2004. godine. Posebno smo ponosni na čast, što nam je poverena organizacija jubilarnog 60-tog Balkanskog šampionata za seniore-ke u julu 2005. godine. Pored odlične organizacije, možemo se podičiti i izvrsnim rezultatima sportista našeg kluba. Topić Dragutin i Igor Šarčević osvajaju titule Balkanskih šampiona, dok Sonja Etinski osvaja svoju prvu međunarodnu medalju (3. mesto u bacanju koplja). Pored ovih takmičenja tokom zime 2005. i 2006. godine organizovana su takmičenja u skoku uvis. „EUROTOP“ postaje tradicionalno takmičenje skakača uvis koje skreće svu pozornost svetske atletske javnosti na Novi Sad i naš klub. Za tri godine, dva puta smo bili organizatori, a naš klub domaćin, KUP-a evrope grupe „B“ (2004. i 2006. godine).
Po mišljenju mnogih poznavaoca atletike, dolaskom najboljeg atletičara svih vremena sa ovih prostora, Dragutina Topića u AK „Vojvodina“ nastupaju nova vremena. Prekida se i običaj da tek stasali sportisti odlaze u druge klubove, pre svega u Beograd, a nastaju novi pravci kretanja sportista ka Novom Sadu i AK „Vojvodina“. Krajem 2005. godine iz Zrenjanina nam dolazi Ivana Španović, najbolja pionirka sveta u skoku udalj u 2005. godini (6.43), kao i Ivana Vukomanoviuć, perspektivna skakačica uvis , do tada članica AK „Partizan“ iz Beograda. Ivana Španović svoj potencijal dokazuje već na prvom nastupu za naš klub. U Budimpešti, na međunarodnom mitingu 05. februara 2006. godine postiže svoj prvi seniorski nacionalni rekord (6,48), tim rezultatom zaposeda vrh svetske juniorske dvoranske rang liste i do kraja sezone ga ne prepušta nikome. Ivana Španović je prva atletičarka našeg kluba koja se može podičiti ovako visokim dometom.
Ceneći rad sportskih poslenika Novog Sada, sportske organizacije nam odaju priznanje u vidu imenovanja Stevana Zorića za potpredsednika Atletskog saveza Srbije, člana Olimpijskog komiteta SCG i konačno predsednika zajednice članica ASSCG.
Ovaj tekst je samo deo bogate istorije AK „Vojvodina“, koji je 2006. godine proslavio 85-tu godišnjicu svoga nastanka. Sadašnji sportisti, sportski radnici, dečaci i devojčice koji čine tek svoje prve korake u našem sportu imaju veliku obavezu da u narednim godinama, povedeni primerima svojih prethodnika nastave pisati najlepše stranice istorije kluba. Moramo se suočiti i prihvatiti činjenicu da smo svi podvrgnuti neumoljivoj prolaznosti, a da dela koja činimo ostaju večna. Zato Vam želimo da činite dela, koja će pokoljenjima ostaviti neizbrisiv trag.
Autori: Velimir Ilić i Ferenc Kamasi, u Novom Sadu, Juna 2006.